25073376_10210419033859573_8727819122479596615_o

Na početku beše reč

Oduvek sam voleo reči, bio sam znatiželjan, voleo sam umetnost i u meni je delovala neka stvaralačka sila. Prve ljubavi koje me ni do sada nisu napustile su bile pre svih muzika i slikanje. Nisam u ranoj mladosti i detinjstvu naginjao pisanju, ali sam voleo da čitam i čitao sam mnogo. Bio sam baš povučen do negde petog razreda osnovne, pubertet je razbudio „zverka“ u meni. U vrtiću sam iskazivao talenat prema crtanju i veoma sam lepo crtao, u kasnijim razredima osnovne išao sam na likovnu sekciju, bilo nas je dvojica :). Moji su smatrali da nemam sluha jer ne znam lepo da pevam pa me nisu upisali u muzičku školu, a deda mi je umesto gitare kupio harmoniku….Tu negde i kreće priča….

Shvatio sam da se snovi mogu ostvariti bilo kada, tu sam najbolji čini mi se, u maštanju, izmaštao sam svoje snove u stvarnost u nekom drugom vremenu. Gde je u celoj ovoj priči ime bloga Dnevnik jednog programera? Na ovom mestu ću podeliti svu svoju unutrašnjost, izbaciti iz sebe sve što želim i ono što je ključno podeliti sa drugima, oduvek sam se osećao lepo kada nešto delim. Kako iz prethodnog paragrafa nisam krenuo putem koji sam hteo ipak sam okolnim putem došao do sebe. Ono što je najvažnije je da sam naučio da se borim, a po prirodi stvari sam mnogo uporan i još više tvrdoglav.

Muzika mi se ostvarila mnogo kasnije posle 20 i neke godine, počeo sam svirati usnu harmoniku i do kraja sa drugarima napravio bend i snimili album, to se desilo kroz bend Šinobusi. Kasnije sam i svoje programersko umeće brusio praveći i sajt za pomenuti bend. Cela ova priča i ovaj blog su zasnovani na neverovatnim putevima koji nam se nameću u životi i pitanje je koliko smo mi spremni i želimo sve to da ostvarimo. Ja sam svoju potrebu da stvaram i da se na taj način izražavam našao i ispunio u zrelom dobu, kroz programiranje i veb dizajn. Iako u stvaranju sveta na početku beše reč u mom slučaju je to bila slika, ja sam prvo osećao i najbolje video slike. Pa sam se pronašao u stvaranju slika putem koda….A i u tome ima malo pozadine da ne kažem istorijskih fakata….

U vojsi sam naučio slepo kucanje, veoma dobro, dobio sam nedelju dana nagradno odsustvo zbog postignutih rezultata, a ono što je važnije u tom trenutku taj skill koji mi nije mnogo značio kasnije je bio inicijalna kapisla „rađanja“ novog pogleda na život. Shvatio sam da kist nije jedini alat sa kojim se može stvarati i da pred muzike postoji široko „polje“ koje treba obraditi. Bitno je stvaranje, a po meni je stvaranje i pravljenje dobrog pekmeza od šljiva….I programiranje je kao i kist ili gitara samo alat za stvaranje, kroz programske jezike ostvarujemo neke ciljeve i stvaramo u ovom trenutku mnogo toga jer su informacije trenutno najvažnija stvar, intrernet je postao važniji od „nasušnog hleba“….Mislim, nije to normalno, ali je tako.

Podelite tekst:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *