Dok sedim u sobi i slušam Stonse, kao background završetku čitanja knjige Život od gitariste “Stonsa” Kit Ričardsa poleteo sam na talasu sećanja na neka davna leta i vojvođansku zaparu, prašinu koja se diže dok se u što većem zaletu spuštam niz padinu nasipa ka “Ribarskoj” dok iza mene ostaje oblak prašine. Pesma koja me je prthodni dan obuzela je “Sweet Virginia”, taj osećajni solo uvod na usnoj harmonici koju svira Mik Džeger, me je potpuno očarao još pre skoro deceniju ipo dok sam sa kumom Milanom i Đoletom Adžaipom kao akustičarski deo Šinobusa izvodio ovu pesmu u pabu London u ulici Laze Telečkog u Novom Sadu. Nekako me ta pesma stalno vraća na onu onu Vojvodinu koje nema. Sama Ribarska, na 1401-om kilometru od ušća Dunava u Crno more nije više onako živopisna kao nekada, pre samo 3 decenije je to mesto vrvelo od života, kao deca smo pecali, kupali se tamo, skakali sa broda Vidra, sve do Lovrinog limana i dalje do Malog i Velikog limana bio je deo Dunava gde smo svaki dan dolazili. Najviše sam dolazio tu na pecanje sa Dakijem, Jovom i Simom, braćom Delićima i komšijom Dragom Džunićem (sa naglaskom na Drago skraćeno od Dragan, a zvuči dao mio ili drag, nekada smo stvarno bili bliski, način života je bio takav sam po sebi u globalu).

Oh kako sam voleo pecanje, kao dete 🙂

Pre mog polaska u zabavište preselili smo se iz ulice Franca Rozmana u Lađarsku ulicu, i do tog vremena glavno mesto na Dunavu mi je bio “Motel”, gde su me roditelji vodili na kupanje kao klinca, a ćeleta sam gnjavio svaki dan da me voza biciklom i da gledam vozove kod glavne železničke stanice koja se nalazi na krivini kod “Napretka” gde počinje dunavac na čijem kraju je popularno kupalište Motel. Na motelu nekada je bio motel restoran (sada restoran Plava Ruža, koji je pitanje da li i radi), gde je radio moj deda ( bio je šef restorana ), ne rođeni već brat od mog rođenog dede, svi smo ga zvali Odža, pravo ime mu je Rade i Bogu hvala i sad je živ i dočekao je rođenje praunuka Pavla. Na motelu leti ko je našao stolicu u bašti taj je bio povlašten, na ogradi iznad na nasipu bile su stotine biciklova. Kao klinac voleo sam da idem sa Odžom na pecanje, a on sam je važio za jednog od najboljih apatinskih pecaroša i kuvara ribljeg paprikaša, mnoge nagrade je osvojio. Kao klinja bio sam oduševljen svim tim odličjima sa takmičenja, koji su se nalazili na vitrini u njegovom stanu. Jako sam voleo kao mali da ih posećujemo. Odža ima suprugu Darinku i ćerku Mariju i oni su živeli u stanu što je meni bilo inteesanto, jer u Apatinu mahom svi žive u kućama i iz nekog razloga sam voleo njihov stan, a i nekada se rodbina često posećivala i nije bilo normalno da nekog od rodbine ne posetiš ili on tebe u 3 nedelje ili mesec dana.

Sa deda Odžom pamtim najviše dva ribolova, jednom smo išli čamcem uzvodno od Motela, sad je to Hrvatska obala sa druge strane Dunava, negde preko puta “peska” gde se spaja “Harčaški” kanal sa “živim Dunavom”. Uhvatili smo na blinkerisanje bucova od 2 ili 3kg, meni je to bio događaj koji evo posle 30 godina ne bledi. Drugo pecanje pamtim kada smo bili na kampovanju, cela Odžina familija i ja, bili smo na starom Dunavu, na ostrvu sa čije strane je stari tok Dunava, i mreža kanala,pre svih poznati Vemejski kanal. Odža je pronašao “mesto”, na sred jednog od kanala je bilo deblo koja viri iz vode, tu smo se usidrili i zabacili na “dubinu” na šarana. I najveći “apatinski šarandžija” Odža je tu danima vadio komade od nekoliko kilograma. Kada su apatinci saznali za mesto, dolazila ih je desetina, ali samo jedan je vadio “komade” od 3-4 do 11-12 kg :). Sećam se preko puta ostrva na sada srpskoj strani obale, živeo je stari hipik Pićek, iza kuće improvizovane, ribarske gajio je paradajz i marihuanu. On mi je pokazao kako da pecam bucova na mušicu. Izvukao je iz svog crnog iznošenog džempera par crnih delića vune i napravio mušicu. Pre toga sam pokušavao na neku kupovnu crvenu i nisam uspevao da upecam ni jednog, iako su se svakog sekunda praćakali pored mene, prosto sam imao osećaj da ih mogu rukom uhvatiti. Ali tek kada sam stavio crnu mušicu uspeo sam da ih upecam. To je bilo vreme 90ih za vreme rata u bivšoj Jugi i sećam se da su ribokradice sa dinamitom ubijale ribu. Jedno veče smo čuli uzvodno detonacije i Pićek je rekao uskači u čamac, isplovili smo i posle par minuta na sredini Dunava je bilo mnogo ošamućene ribe, uzeli smo jednog soma od nekih 4kg. Sada u dane ove pošasti korone virusa, ipak nema bombi, bratoubilačkih ratova, ne izbacuju civilizovane države Evrope: Nemačka, Italija, Francuska, Norveška i ostale osiromašeni uranijum na nas, ipak nije tako strašno…Da nije korone, ko zna kada bi imao dovoljno vremena da sednem i pišem ovaj blog :).

Promenom društva i mesta stanovanja, motel je zamenila ribarska, koja mi je bila i blizu kuće. Uopšteno Dunav kod Apatina ima posebnu lepotu, to je i rezervat prirode Gornje podunavlje u severozapadnoj bačkoj i sama ta činjenica govori o lepoti samog kraja. Kao deca imali smo toliko toga, da ponekad žalim svoju decu Marka i Jovanu, kao i svu drugu decu koja žive po gradovima, nemaju dvorište i nemaju tu letnju prašinu koja se diže kada projuriš biciklom kroz nju. Na početku osnovne škole je u knjizi prirode i društva je bila jedna slika leta i dete koje jede lubenicu, jako sam voleo tu sliku i mislio sam da je to Vojvodini. Tada su bili aktuelni lubeničari koji su išli sa konjem i prikolicom punom lubenica, mahom su to bili Romi iz našeg apatinskog romskog naselja, u kojem je i sniman deo filma Skupljači perija. I lubeničar je vikao “Benica” skraćeno od “Lubenica” i onda sam ja na brzinu uzimao novce i trčao napolje da kupim lubenicu. A i lubenice su bile slađe, bile su i drugog ukusa, kao i paradajz koji sam brao u bašti u dvorištu i jeo bez pranja. Svet je naizgled bio lepše mesto za život ili je jednostavno to bio post period mira ili njegovog privida posle drugog svetskog rata. Sve što sam stariji vidim da mir i nije prirodno stanje sveta, jer traju permanentni ratovi u raznim delovima sveta, i sami smo ih preživeli previše…..Već 90-ih u bivšoj Jugi, posle problemi sa Kosovom i bombardovanje, tako da taj mir nismo mnogo ni uživali, tačnije živimo na prostoru konstante krize, praktično smo imali deceniju nekog ok života pod Titom, to su samo te 80-te i to ne cele, a i deo 70-ih (mada je 70-ih jos uvek bilo dosta oskudice ), jer već 1989. je krenulo posle smrti Maršala Tita da se raspada sve, nije bilo čvrste ruke da to održava, a sad sa distance mislim da su strani uticaji pre svih zapada doveli do raspada, jer nikome nije bila potrebna snažna Jugoslavija, a mi slovenski narodi smo ispali svi onako đuture naivni i glupi.

Brodogradilište možda i najveći simbol Apatina toga vremana

Kad smo se doselili u lađarsku 47, imao sam 6 godina i krenuo sam u zabavište. Tada smo kao 6-godišnjaci išli sami iz zabavišta kući, doduše bilo nam je blizu, ali ta činjenica nešto govori, sad je zakonom zabranjeno da deca idu sama i to mora da ima pratnju nekoga preko 18 godina. Svet se iskvario vidno u zadnjih nekoliko decenija. Moji roditelji su kada su se venčali pričali su mi to živeli od dve plate, kupili na kredit ceo nameštaj za kuću doduše maloj tada, ali su imali tu mogućnost. Majka Snežana je radila u “Podunavlju” kao ekonomista i u isto vreme studirala Ekonomiju u Subotici iako je imala mene kao bebana (rodila me je sa 19 godina), a otac Mićo ( to mu je pravo ime, ali su ga svi zvali Mišo ) je bio radnik, radio je kao magacioner u Brodogradilištu “Boris Kidrič” koje je tada pravilo prekookeanske brodove, i buka iz brodogradilišta se čula nekoliko kilometara nizvodno, sećam se kao dete kada odem na pecanje negde iza Velikog limana, ili na Šporne “čulo” se brodogradilište. Na ulazu u Brodogradilište bilo je desetine, možda stotine biciklova….Brodogradilište se nalazi na dunavcu koji nije na samom toku “živog” Dunava već ga odvaja poluostrvo, identično kao u Novom Sadu, samo lepše :). Kao dete voleo sam da pecam u krugu brodogradilištu pogotovo na “Helingu”, to je sistem koji je služio za spuštanje brodova u vodu i ispod njega je odlično išla riba. Najviše sam voleo da pecam u stvari na pesku pored helinga. Pecao sam uglavnom leti kada krene da se smrkava, tj sat vremena pre nego krene da pada veče naređa se desetina ljudi i svi “blinkerišu” uglavnom na “tvistera”. Ja sam najviše voleo crvenog tvistera, on je najbolji bio za štuku, dok na belog i žutog sam lovio smuđa. Sećam se jednom odličnog ulova na tom mestu, smuđ od 3.5kg, tako sam bio srećan i jedva sam čekao da dođem kući da ga pokažem mami. Tu je glavna “faca” bio radnik brodogradilišta koji se prezivao Opala, ne sećam se imena. On je vadio smuđeva koliko je želeo, glavna stvar je bilo zauzeti takvo mesto pošto nas je bilo puno ribolovaca u isto vreme na tom mestu, da možeš da zabaciš uz obalu, jer ribe grabljivice prilaze obali i jedu sitniju ribu, pre svega vole “kedere”, konkretno smuđ, ali i crvenperke i bandare.

Ribarska

Pored brodogradilišta voleo sam da pecam na ribarskoj, prvo jer mi je bila blizu i nije mi trebalo puno vremena da odem, tu samo spakujem jedan štap i pecam na plovak. Tu smo lovili uglavnom belu ribu, babuške, deverike, crvenperke, bodorke ali naleteo je i poneki jaz. Mao niže nizvodno kod broda Vidre pre oko i posle Lovrinog limana smo lovili i štuke, a komšija Drago Džunić je pronašao jedno mesto gde su išli sitniji šarani, na kamenu iza Lovrinog limana. Kada ne znam šta da radim, ja sednem na biciklo (plavi bike ), koji je imao 5 brzina i koji sam dobio jedne godine za rođendan. Nisam ga voleo, nekako mi nije bio dovoljno “cool” što bi rekli današnji mladi. I onda ona prašina kada sletim niz nasip to je bilo tako dobro, parkiram bajk i ne zaključam ga, samo ga prislonim uz drvo, mislim da to sada nije moguće, nestao bi za par minuta.

I onda pošto je to živi Dunav i jaka je struja, krenem od kajak kućice koja je par stotina uzvodno od silaza za Ribarsku i hodam dok pecam nisam statičan kako voda nosi plovak tako ja lagano hodam, na nekim mestima se malo zadržim, ali uglavnom sam voleo taj način hodajući, i dok se spustim do ribarske, napecam punu kesu, kao sada ona veća kesa iz marketa ne ona mala. Punu kesu napecam na tom malom prostoru i to onako ad hoc u neko letnje popodne kada ne znam šta da radim. Često smo nosili i štapove kada dolazimo na kupanje i miksovali, “red pecanje, red kupanja”. Često smo preplivavali Dunav, kao dečica iz ulice, negde peti ili šesti razred, ekipa iz ulice braća Delići (Jovo i Simo), Drago Džunić, kao i ekipa iz Petra Drapšina gde su živeli baba i deda od Jove i Sime, tako da nas je tu bilo desetak. Kada se leti spusti vodostaj Dunava sa druge strane se pojave peščana ostrva i mi preplivamo preko iako je tu Dunav moćan i jak. Krenemo od kajak kućice i izađemo na kraju ostrva nekoliko stotina metara nizvodno, a kada se vraćamo nazad izlazili bi negde oko Lovrinog limana, gde je interesantno da voda kao da te drži u mestu ne da ti da plivaš. Postoji i apatinska legenda, pošto je nekada ranije Dunav meandrirao i promenio smer i poplavio centar starog Apatina i da je Crkva bila tu negde oko Lovrinog Limana, za neki od narednih tekstova pozabavićemo se nekim istorijskim stvarima o samom Apatinu. Kada plivamo preko nosimo loptu i onda igramo mali fudbal na pesku na tim ostrvcima, umorimo se dobro i jedva preplivamo nazad, ali ništa nam tada nije bilo teško.

U doba srednje škole ribarska nam je služila da nedeljom posle izlaska u grad dođemo na rehabilitaciju, ili precizno rečeno lagano trežnjenje od piva koje smo popili prvo kod Saleta i Gorana Trbulina u kafani Vidovdan, koja je bila direknto preko puta apatinske pivare. Dok pijemo i veselimo se preko puta gledamo u traku koja nosi pune gajbe nama omiljenog nektara. Bile su i druge kafane za “pred grad”, ali o njima drugom prilikom, Vidovdan je ostao najvažniji. Saletova sadašnja supruga Sandra je bila moja najbolja drugarica u srednjoj školi, pa sam i zbog toga voleo vidovdan, danju su tu bili vozači kamiona, lokalci cirkatori, a uveče vikendom se kafana transformisala u mesto za izlaske nas mladih. Vidovdan je svakao priča za poseban tekst. Posle smo odlazili kod Čede u Pik, ali i omladinski, fokus se menjao godinama, ali Pik je ostao nepravaziđen. Raduje me što je posle dosta vremena ponovo aktuelan, Gajo ( apatinska legenda ) ga je reaktivirao nedavno.

Ciganski kanal

Nekoliko kilometara nizvodno od ribarske dolazi se do šporna, to su gomile kamenja, koje služe da spreče eroziju tla, ali imaju dva bazena sa jedne strane i sa druge strane je živi Dunav. Preko puta šporna je Galebovo ostrvo i tu se spaja Ciganski kanal sa Dunavom. Pravi biser lepote. Tu smo voleli da pecamo, i drug Dragan Damjanović je tu upecao jednom smuđa od 9kg. Dragan mi je bio jedno vreme “najbolji drug”, on je živeo u Vinogradskoj ulici, koja se spajala 100m dalje sa mojom ulicom lađarskom. Pored Dragana, prva kuća pored, je živeo je jedan od dva moja najbolja druga iz razreda iz osnovne škole, Joco Kaurin. Dok je iza ćoška živeo drugi moj “najbolji” drug iz razreda Branko Lukić, on je živeo u Šumskoj. Ceo naš kraj je pucao od drugarstva i života, ta blizina koju smo imali i drugarstvo ostaje samo ovako u pričama koje su se “nekad” desile.

Priča vezana za Ciganski kanal je vezana za mog prvog komšiju Milana Kecmana i mene. Sa Milanom sam najviše voleo da pecam. Odlazili smo u ranu zoru u 3 ili 4 izjutra, sedali na biciklove i išli na pecanje, najčešće na Harčaški kanal, Motel, Ciganski kanal i na udaljene bare kao što su Crna bara, Osmica, Petreš. Silaz za ciganski kanal je kroz šumu putem se vijuga kroz blato ili prašinu zavisi kakvo je vreme napolju i u zavisnosti od vodostaja, pošto vijuga sam kanal, da bi prešli na drugu stranu na jedan pesak gde smo pronašli dobro mesto morali smo da pregazimo kanal u delu gde je plitak. Zavrnemo nogavice iznad kolena i malo se i skvasimo, ali zarad dobrog mesta to je u redu. Izujemo čizme i onako natovareni torbama gde je pecaroški pribor, hrana i ostale potrepštine ( pomalo smo podsećali na Froda i Sema kada su se maskirali u prolasku kroz Mordor, kada su u kuli Barad Dur uzeli odela od orka ). Tako natovareni predjemo na drugu stranu i zabacimo na drugu stranu kanala jer pod vrbom sa druge strane je strma obala i ne može se prići, ali mi smo shvatili da možemo da zabacimo preko sa štapom koji ima mašinicu, stavimo dovar veliki pampur da ga dobro vidimo pošto je širina kanala nekih možda 20ak metara. To je onaj deo pre spajanja ciganskog kanala sa Zimovnikom. Ceo taj kraj je u stvari prašuma i generalno sam Kopački rit u geografskom smislu počinje kod Apatina. Sećam se tu nekoliko štuka koje smo upecali (koje su nam dva Ciganina oduzeli kada smo se vraćali kući, ja ih bio okačio o korman bicikla), ali sam doživljaj je važniji, to je u pravom smislu bila istraživačka ekspedicija, dva klinca koji odlaze duboko u šumu kilometrima udeljenu od grada, to je bilo nešto što je većina klinaca iz Apatina praktikovala. I ribe je bilo tada mnogo, tada sam upecao 2 ili 3 štuke. Pored štapa sa mašinicom imali smo i bambuse koje smo zabacivali tik uz obalu i kada je štuja povukla pampur pod vodu tako jako sam trgnuo da je završila 10m iza mene u granju, jedva sam je pronašao posle.

Kad dođemo na pecanje, prvo bi uhvatili kedere na čerenac, to je mreža u obliku kvadrata širine otprilike 1m koja ima 4 žice koje su povezane za 4 ivice, od gore stavimo nekakav kanap i spustimo u vodu, i posle par minuta izvučemo i uhvatimo nekolicinu kedera koje zabacimo na štuku. Posle toga, to traje uglavnom 10 do 15 minuta, zapalimo vatru i pečemo slaninicu ili šunkicu, nataknemo na ražanj i pečemo. Uglavnom smo ostajali celo pre podne na pecanju, vratimo se za ručak kući, kao klinci hvatali smo neuporedivo više ribe nego sada ozbiljni pecaroši, vremena se menjaju, čovek uništava prirodu truje reke, seče šume, pravi haos i ovo vreme izolacije i sama pošast Korona virusa, mogao bi da bude i opomena da ne možemo da uništavamo planetu u nedogled.

Kasnije….posle 20 godina…

Mnogo godina kasnije, kada smo već bili u Novom Sadu na fakultetu, često smo odlazili leti i vikendom u Apatin, tada već veoma retko ili uopšte nisam pecao. Ali jednom prilikom kum Milan, Rđa(Radenko), Oskar(Nikola) i ja posle ko zna koliko organizacije smo otišli na pecanje. Pre toga se sećam jednog pecanja iz srednje škole kada smo bili na kampovanju kod Milana na vikendici i jednog pecanja sa Rđom na pesku iza velikog Limana kada sam upecao poslednji ulov štuku od 3,5kg. To pecanje na šporni mi i nije ostalo u sećanju kristalno, znam samo da smo se smejali, i zbijali neke naše interne šale, pili pivo verovatno, sećam se samo da sam upecao jednu malu štukicu (štuju).

To pecanje sa Radenkom malopre pomenuto je bilo odlično. Rđa je pozvao čoveka, kog su zvali ludi profesor i on nam je preporučio pesak iza Velikog limana, a nas dvojica se smajali podsmešljivo, kao šta na limanu ide štuka (nismo bili u pravu). Došli smo izjutra ne previše rano i nismo mogli da uhvatimo kedera, ja uhvatio deveriku poveću i pošto smo bili gladni jer smo sigurno prethodno veče bili u izlasku i večerali pivo, rešili prvo da izpržimo slaninicu i izlečimo blagi mamurluk sa još po jednim pivom. Ja onako iz zezanja zabacim na dubinu na tu veliku deveriku i dok smo pekli slaninicu, moj beli blinker na koji sam ceo život pecao se iznenada spustio do vode. Rđa i ja smo skočili i pošto nisam dugo pecao ja sam kao lud vrteo mašinicu Vir zabravio sam ime modela i izvukao štuku od 3.5kg jako brzo, Rđa se smejao mom paničnom izvlačenju štuje.

Kada smo završili pecanje i došli do mene kući i ja stavio ulov pored česme da bih ga očistio, moj deda Stevo je bio napolju na terasi i pitao me gde smo kupili tu veliku ribu. Ja mu odgovorio pa upecali smo deda, on se nasmejao i rekao ma gde ste vi upecali tako veliku ribu :).

Jedva čekam da dođe ovo leto 2020. i da ponovo odem sa bratom i decom na pecanje u Apatinu………………………