Solomon Northup – 12 godina ropstva i put ka slobodi
Kao programer koji vodi blog pod nazivom „Dnevnik jednog programera“, često razmišljam o slobodi, istini i kontroli – temama koje prevazilaze svet koda i uvlače se u same osnove ljudskog iskustva. Danas, uz filozofsku notu i lični pečat dnevničkog zapisa, beležim misli o Solomonovom putu i onome što nas on uči o nama samima. Podsetio sam se filma koji sam gledao ranije i sinoć pre spavanja ponovo pogledao. Na Cinestaru možete pogledati ako vas interesuje film.
Kao veliki poklonik bluza i američkih crnaca, ali i indijanaca te dve velike grupe ljudi koje su stradale od bledolikih ova tema me intrigira i pišem vam o filmu i o samom Solomonu čoveku koje je u centru same priče.
Solomon Northup je bio slobodno rođeni Afroamerikanac iz države Njujork, rođen oko 10. jula 1807. ili 1808. godine, sin bivšeg roba i slobodne žene boje. Bio je poljoprivrednik, vlasnik zemlje i talentovani violinista koji je živeo sa porodicom u okolini Saratoga Springsa.
Godine 1841. ponuđen mu je posao putujućeg muzičara u Vašingtonu, D.C., gde je bio drogiran, otet i prodat u ropstvo. Tokom narednih gotovo dvanaest godina proveo je u ropstvu u Luizijani, najpre kod vlasnika Vilijama Forda, a potom kod sve okrutnijeg Edvina Eppsa, gde je pretrpeo brutalne uslove o kojima detaljno svedoči u svojoj knjizi.
Spas je došao zahvaljujući Samuelu Basu (u filmu Brad Pit), kanadskom stolaru koji je, saosećajući se sa njegovom sudbinom, poslao pisma u Njujork i pomogao da se uspostavi kontak sa njegovim poznanicima. Uz pravnu pomoć Henrija B. Nortupa (rođaka bivšeg vlasnika njegove porodice), podršku guvernera Njujorka Vašingtona Hanta i drugih, Solomon je oslobođen 1853. godine.
Nakon povratka slobode zapisao je svoja iskustva u memoaru „Twelve Years a Slave” (1853), koji je kao njegova priča, prepričana i uređena uz pomoć lokalnog pisca Dejvida Vilsona, postala snažno oruđe abolicionističkog pokreta. Autentičnost i saradnja u nastanku knjige su kasnije proučavani i potvrđivani, a delo je ostalo ključni prvi izvor koji otkriva surovost ropstva iz lične perspektive.
U toj knjizi Solomon je precizno i pronicljivo ispričao sve što je preživeo, od otmice do spasa, dajući svetu jedan od najdetaljnijih i najpotresnijih uvida u stvarnost američkog ropstva. Knjiga je ubrzo po objavljivanju 1853. postala bestseler – prodata je u 30 hiljada primeraka u prve tri godine, izazvavši senzaciju u javnosti.
Njegovi memoari ostaju do danas jedno od najvažnijih istorijskih svedočanstava o ropstvu u Americi, dragocen izvor koji beleži svakodnevni život robova na plantažama Luizijane. Ta istina, jednom zapisana, nastavila je da živi i inspiriše generacije koje dolaze.
Posle objavljivanja memoara Nortup je putovao i držao govore protiv ropstva, pokušavao je da pravno gone one koji su ga oteli, ali njegova sudbina nakon otprilike 1857. godine ostaje nejasna. Pojavio se navodni izveštaj o viđenju 1863. godine, a postoje teorije da je ponovo otet, iako mnogi istoričari smatraju to manje verovatnim s obzirom na njegovo životno doba. Tačan datum i razlog njegove smrti nisu dokumentovani.
Njegova priča doživela je novi talas pažnje 2013. godine kada je film „12 Years a Slave”, u režiji Stiva Mekvina, prema njegovom memoaru, prikazao njegovu otmicu, život u ropstvu i oslobođenje. Glavnu ulogu Solomon Northupa tumači Čivetel Ejiofor, film je dobio široko priznanje, uključujući Oskara za najbolji film, a podsetio je novu generaciju na njegovu ostavštinu.
Sloboda se nije uvek podrazumevala i kako smo videli u priči i slobodan čovek može da dođe do okova. Ova priča može da nam bude nauk da ništa ne sme da slomi našu volju i duh. Znanje je Solomonu ipak bilo zalog i rezervoar iz koga je crpeo snagu jer je uspeo da artikuliše trenutno stanje i da ga stavi u službu puta oslobođenja. Pišite svoje priče, čak i kad nisu ovoliko teške i moćne zašto da ne. Meni bi značile priče mojih poznanika i prijatelja i možda bi mi bile fenomenalne kad bi ih pročitao. Ja sam pisao neke iz detinjstva i mnogi prijatelji i poznanici su mi pisali u fazonu, ju pa ovo je ludilo vratio sam se u detinjtvo i one dane.
Konačno, dok privodim kraju ovaj dnevnički zapis, shvatam koliko me je put Solomona Northupa podstakao na lična preispitivanja. U njegovoj borbi kroz mrak pronalazim nadu da se i naši moderni mrakovi mogu razbiti. Njegova istrajnost me pita: Odustaješ li prebrzo kada naiđeš na prepreku? Njegova empatija šapuće: Vidiš li drugog čoveka pored sebe, razumeš li njegov bol? Njegova žudnja za istinom i slobodom viče: Budi hrabar da tražiš istinu i da živiš slobodno, čak i kad je lakše prikloniti se masi.
U mračnim trenucima modernog života, kada se osećam kao da sam izgubio kontrolu nad svojim putem ili kad me pritisnu sumnje u sebe, setiću se Solomona Northupa. Setiću se čoveka koji je 12 godina bio lišen svega, a ipak nije izgubio sebe. Njegov duh nastavlja da živi u svakoj priči o slobodi, u svakom činu prkosa nepravdi, u svakom od nas koji se pita: Ko sam ja i kuda plovim?
I možda je najveća lekcija koju nosim upravo ova: koliko god okolnosti bile mračne, u nama uvek tinja ona iskra slobode – iskra koja se zove nada, vera, ljubav. Iskra koja nam niko ne može oduzeti. Solomon Northup ju je nosio kroz najtamnije noći, i ona ga je vodila natrag ka svitanju. Neka i nama bude svetionik u našim životnim olujama. Istina. Identitet. Sloboda. Za te vrednosti vredi boriti se, svaki dan, u svakom, pa i najmanjem, aspektu našeg života – jer kako nas istorija uči, tamo gde one postoje, tamo čovek nikada nije potpuno zarobljen. Sloboda počinje u srcu, a to je jedno mesto nad kojim uvek možemo povratiti kontrolu.
Napišite odgovor ili komentar