U krugu detinjstva

29. mart 2020.

U krugu detinjstva

• Dnevnik jednog programera

Pojas od moje kuće u lađarskoj 47, pa do Dunava (od Ribarske pa do Malogi Velikog limana) i sa druge strane omeđeno ulicom Kružni nasip sve do Šarana (a u starijem dobi do kafane Bucov) sve do romskog naselja su najvažnije staze mog detinjstva, onog svesnijeg. Stalno pominjem limane, to su u stvari delovi obale na reci koji zalaze dublje u obalu, kao uvale neke. Tri glavna u Apatinu su Lovrin, Mali i na kraju Veliki Liman. U tom širem krugu koji sam pomenuo se mnogo toga odvijalo.

Od Šarana do Male stanice

Kružni nasip, to je poslednja ulica u redu do pojasa šume uz Dunav i prugu koja od glavne železničke stanice vodi do takozvane „Male stanice“ koja je išla do industrijske zone, dok ulica počinje kod legendarnog restorana Šaran, gde se ukršta sa beogradskom ulicom ( zvala se Borisa Kidriča, zvali smo je beogradska, sad se zove mislim Miloša Obilića ). Mala stanica je bila u blizini moje kuće, na početku dela grada gde kreće industrijska zona….

Ceo taj pojas od Šarana do Male stanice je bilo mesto gde smo istraživali kao deca, motali smo se oko starog železničkog mosta koji je išao preko Dunavca na kojem smo nekada pecali, nekada je tu bilo ribe. Šuma se protezala u celom pojasu od ulice kružnog nasipa do Dunava, oko par kilometara je širina tog pojasa. Danas je u tom pojasu šume od mosta do nasipa otprilike kilometar šume u dužinu i nekoliko kilometara u širinu skrčen, tu je sada italijanska fabrika Flash, gde radi moja snajka Ceca. U tom delu smo praktično „živeli“, svaki dan posle škole i za vreme raspusta „bazali“ smo po šumi i istraživali. Najviše smo se zadržavali oko pomenutog mosta i kanala ispod, tačnije bio je kanal koji je dalje od mosta išao prema romskom naselju, a postojalo je parče kanala koje je bilo i uz samu prugu, ja sam voleo taj deo, jer smo tu lovili žabe i zmije i taj šumarak od mosta pa do Šarana imao je dva dela taj uz prugu pa do kuća u širini od stotinjak metara. I drugi deo od pruge pa do nasipa, širine od 1 do 3km. Jedno vreme su tu bile neke cevi koje i ne sećam se više za čega u služile, ali su išle od mosta pa sve do Malog limana i voleli smo da idemo po tim cevima, bile su veoma široke.

Ljubav nikada ne prastaje

Ovo je moj omiljeni citat iz poslanice Apostola Pavla Korinćanima. I tako i jeste, ljudi koje sam nekada voleo, volim i dalje i kada ih sretnem to mi je kao praznik. Paradoksalno preseljenjem iz Apatina u Novi Sad čežnja mi se i pojačala, kada sretnem ljude sa kojima sa družio preplavi me neki poseban osećaj sreće i ljubavi, jer one koje stalno srećem i dragi su mi to je obično, a one koje ne srećem su druga priča, njih kad sretnem zapahne me talas ljubavi i neke posebne miline.

Jedna od stvari koju smo voleli da praktikujemo je da napravimo praćke i gađamo vrapce i golubove (slažem se da je to bezveze, ali retko kojeg smo pogodili, mene jednom pokojni komšija Čupe optužio da sam mu petla „skinuo“ praljom, a nisam…), više smo lutali pomenutim šumarcima i gađali šta smo stigli. Često su to bile neke bačene flaše koje bi negde poređali i gađali ih kao da smo u streljani, kao u kaubojskim filmovima kada poređaju konzerve i gađaju u njih. Praćke (pralje) smo pravili tako što prvo nađemo i odsečemo deo grane koja ima rašlje i uzmemo deo gume od probušene gume od bicikla ili stare probušene fudbalske lopte, ja sam više voleo od fudbalske lopte bila je mekša guma i imala bolje performanse, ali je lakše pucala, dok je od gume od bicikla bila malo krtija guma, ali nekako čvršća, ali manje rastegljiva, tako da sam ja lično bio precizniji kada imam gumu od lopte. Moj deda Mile, otac moga oca, je bio majstor za biciklove pa sam uvek imao gumu za pralju. Deda je kao mlađi bio majstor u korpari, pravio je odličan nameštaj i korpe od pruća, sećam se da je i za neke naše Jugošvabe radio po narudžbini. Pored toga je deda radio i na mešalici, pošto se tih godina mnogo gradilo, deda je bo majstor za pravljenje maltera. Voleo je da potegne koju više, isto kao i drugi deda :). Jako sam voleo kao dete da babram po dedinom alatu, to mi je bilo posebno zadovoljstvo.

Najbolja zabava nam je bila da se penjemo na pomenuti železnički most, preko kojeg je šinobus od Glavne stanice dolazio do Male stanice. Penjali smo se na gornji deo mosta koji je bio iz današnje perspektive i opasna rabota jer je pad moga za dete da bude vrlo nezgodan. Most je imao neki izdignuti deo sa strane na koji smo se penjali, i imao je kao neku malu ogradicu visine možda metar i kada se popnemo gore raširimo ruke i tako se blesavimo.Popnemo se na srednju prečku što se vidi na slici ispod i onda nam je to bilo do negde iznad kolena i tako lebdimo (obratite pažnju na video na dnu teksta 🙂 ), ne znam zašto nam je to bilo toliko interesantno. Donji deo mosta su bili pruga sa drvenim pragovima, što je bilo šuplje, da se malo poklizneš možeš da propadneš dole. No tada nismo razmišljali o posledicama.

Najčešće sam dolazio sa komšijama Milanom Kecmanom i braćom Mirkom i Banetom (Bane ja na žalost poginuo u padu sa motora, veoma sam ga voleo), gađali smo bečene flaše sa praljom, to nam je bila poslatica, pošto je u tom delu pored pruge bilo dosta smeća. Pomenuta trojica drugova iz detinjstva me najviše sećaju na klikeranje, na fudbal ispred parohijskog doma, pored Dve Crkve (Crkva imena Marijinog). Kao i na prolaz kroz podzemni tunel koji ide od starog katoličkog groblja pa prema crkvi nekih mislim 100-njak metara. Tu smo nalazili neke novčiće iz nekih ranijih vremena, samo što nismo shvatali njihovu vrednost. Imali smo i neke nestašluke, odemo na misu nedeljom u Katoličku Crkvu i kada na kraju idu sa posudom u koju je trebalo staviti novce mi smo stavljali klikere 😉 bilo kako bilo dali smo svoj doprinos.

Sa drugarima iz razreda sam takođe dolazio u rejon oko mosta, najčešće sa Jocom Kaurinom, Brankom Lukićem, Nikolom i Radetom Vejinom (nisu rođena braća, ali jesu braća). Rade Vejin je na žalost pokojni, poginuo je na Kosovu (najveća tuga je kada Srbija izgubi neku teritoriju za to je neko krvario i umirao i ti ljudi ispadnu kolateralna šteta)……….Na žalost dva drugara iz osnovne škole nisu živa, drugi je Nidžo Medić Štambajz, koji je na kraju osmog razreda u avgustu mesecu poginuo. Stalno se kačio na prečku od gola, uglavnom je bio golman kada smo igrali fudbal. I gol na koji se okačio se izvrnuo i ubio ga. To je bio veliki šok za sve nas. Kada je bila sahrana, sedeo sam u kapeli sa nastavnicom muzičkog iz osnovne škole Nenom Filipović i plakao, veoma sa žalio sa dobrim drugom. Nidžin osmeh nikada neću zaboraviti, kao ni Ratkov.

Osnovna škola u ulici Žarka Zrenjanina

Radeta smo svi zvali Ratko. Živeo je pored osnovne škole u ulici Žarka Zrenjanjina. Sećam se njegove kuće dobro, imali su malo dvorište ispred i predvorje kada se uđe na druga vrata iz dvorišta. A zadnje dvorište je bilo odvojeno zidom, koje smo Ratko i ja preskakali, to nam je bilo interesantno. Rade je bio veoma visok, kasnije u u srednjoj školi bio je košarkaš i posle njegove smrti ustanovljen je košarkaški turnir Memorijal Rade Ratko Vejin.

U samom dvorištu naše škole odvijalo se mnogo toga u popodnevnim časovima. Pre svega smo tu igrali fudbal, sva deca i Lađarske, Vinogradske, Šumske i Žarka Zrenjanina. Najčešće smo igrali mi koji smo najbliži školi: Branko Lukić koji živi malo niže u Šumskoj, pa braća Vasići Dejan i Zlatko čija je kuća odmah preko puta škole takođe u Šumskoj. Zatim moj rođak Željko Miličić koji je živeo 50m niže na početku šumske ulice ili mada je faktički bio na kraju ulice 7. jula. Često su dolazili na fudbal i Aco i Boro Čegar. Dolazio je i moj brat Nino (Nikola Brkljač), njegova kuća je u Žarka Zranjanina, par desetina metara od škole. Dolazili su i stariji od nas ponekad, Musa (Igor), Majkić….ne mogu svih da se setim. Najviše smo voleli kada dolazimo na fudbal da na takozvani vojnički način preskošimo ogradu. Bio je izbetoniran pravougaonik, nešto kao fudbalski teren na male goliće koje nismo imali, pa smo stavljali dve cigle i to je bilo to. Skoro svako popodne i vikend smo igrali fudbal……

Sama škola je bila stara građevina koja je imala peći na drva. Bilo je dva razreda Roma, i dva razreda nas belaca, prvi i drugi razred, ukupno 4 rareda i 4 učionice. Kada sam zadnji put prolazio pored škole, oronula je skroz i sama građevina i dvorište. U dvorištu je bilo 2 poljska WC-a koja su bila toliko prljava da nemam dovoljno epiteta da opišem, u stvari ja se pitam da li su oni uopšte i čišćeni, mislim da ne.

Sećam se prvog dana škole. Znao sam nekoliko dece jer smo išli zajedno u zabavište, ali i uprkos tome sam imao tremu. Prvi veliki odmor, mi svi u dvorištu, sedeo sam na nekoj peći staroj u dvorištu sam, privikavajući se na nove okolnosti. Naš razred je bio I-9, i bilo je još 2 razereda roma, ukupno je bilo 11 razreda po generaciji, sada u Apatinu ima koliko sam čuo upola manje dece nego tada. Učiteljica nam se zvala Ivančević Sofija i nadam se da je živ, tada je bila mlada učiteljica, za vreme naše generacije je bila i na trudničkom bolovanju.

U tu školu smo išli prva dva razreda pre nego smo krenuli u centar u veliku školu. Bili smo dobra deca, voleli smo se.

Jedan događaj je vredan pažnje. Na odmoru smo se igrali „vije“ i ja sam povukao drugaricu Branku Zorić, sada Dabić za bundu i pocepao je. Epilog je bio da sam sa roditeljima išao kod Branke da se izvinem i da se nadoknadi počinjena materijalna šteta. Nisu ljudi bežali tada od svojih obaveza i u takvim situacijama normalno se ponašajući su se zbližavali.

Drugi događaj je kada su se pokojni Nidža Medić i rom Klajo posvađali, došlo je do „krvavog“ ishoda. Akteri su se sukobili i Klajo pod velikim uticajem Brus Lija počeo da skakuće oko Nidže i da ispušta glasove imitirajući pomenutu Kung Fu legendu. Nidža je pažljivo pratio Klajimo kretanje i u datom trenutku ga udario šakom direkt u nos, a pošto je Klajo nosio bele pantalone i košulju prosula se crvena krv po šulji……ne sećam se koje su sankcije dobili vinovnici događaja.

Asfaltiranje lađarske ulice

Kada smo se doselilii u Lađarsku 47, ulica nije bila asfaltirana i moja porodica je bila jedna od prvih koja se doselila. Samo postavljanje asfalta pre više od 30 godina je bio za nas decu veliki događaj (inače taj asfalt stoji bolje nego neke ulice u Novom Sadu koje su asfaltirane u zadnjih par godina, neke i više puta, kako koja vlast dođe radi neke radove, malo ugrađivanje, malo odsustvo dugoročnog plana.

Paralelno sa našom ulicom bio je veliki voćnjak, koji je koju godinu kasnije zamenila ulica 7. jula gde je živeo moj rođak Željko Miličić sa roditeljima Stipom i Radom. Oni su živeli u našoj ulici, malo niže, ali su napravili u novoj ulici 7. jula novu kuću i tu se preselili. Sa Željkom sam puno igrao šah, bili smo egal i zato sam i voleo da igram sa njim. Normalno na ulicu 7. jula nadovezala se Šumska, tu sam imao dosta drugara, a najviše sam odlazio kod dede ne rođenog, već dedinog brata Momira Dražića Bate, koji je bio dosta mlađi od mog rođenog dede Steve, pa je on godinama bio bliži mojim roditeljima i njegovu žena Kovu ( Koviljka – koju sam oduvek posebno voleo i poštovao) je moja majka zvala strina, pa smo je i mi ostali tako zvali. Kova i Bato imaju dvoje dece Srđu i Tanju, tako da smo mi celo detinjstvo proveli zajedno u jednoj atmosferi istinskog zajedništva, ljubavi, sloge i to je i do danas tako.

Komšije su takođe nešto kao najbliža rodbina. U lađarskoj ulici koja je došla na red da se asvaltira imali smo nekoliko bliskih komšija. Prve komšije Kecmani su bile jedni od takvih komšija koje voliš kao najrođenije. Angela i Dragan imali su dva sina Milana i Zozu (Zorana), Milana sam pominjao u prethodnoj priči kako smo zajedno išli na pecanje. Komšije Dedići su mi bili najdraže komšije. Kojo i Slađa sa njihovom decom Srđom i Đoletom. Srđo je išao u 4-ku u osnovnoj školi, isto smo godište i stvarno smo mnogo vremena proveli zajedno. Kojo je bio vrhunski majstor u Brodogradilištu i napravio je ukrasne samurajske mačeve, štit, neki buzdovan i tako neke interesantne stvari koje su držali iznad kamina, nama kao klincima je to bilo wow. Često smo gledali kod Srđe filmove na video kasetama koje su se tada pojavile.

Kod Srđe u podrumu smo imali nešto kao prvi bend. Dragan Damjanović je svirao bubanj, Srđo je svirao klavijature, ja gitaru. To nije imalo dodirnih tačaka sa muzikom, ali nema veze, bar smo probali. To je bilo lepo vreme u muzičkom smislu, heavy metal je bio u svo zlatnom dobu, rok muzika je bila u svakom smislu mainstram. Tada je bilo in imati majicu Kreator, Metallicu ili npr Iron Maiden. Isto tako prišivače na gornjaku.

Pored Srđe imao sam dve drugarice Jacu i Marijanu. Jacin brat Drago već sam ga pominjao, je bio nešto mlađi ali je „držao“ priključak. Srđin mlađi brat Đole je bio opet drugar sa mojim mlađim bratom Gogom (tako smo ga zvali umesto Goran, a Zoza Milanov brat je takođe bio njihov vršnjak). U to vreme svi su mahom imali dvoje dece, tako da smo mi odrastali dualno svako od nas je imao starijeg ili mlađeg brata ili sestru.

Ovi nabrojani ljudi su bili core ekipa iz ulice bilo je tu još ljudi, ali smo se družili u nekoj drugoj paraleli. Simo i Jovo Delić su bili frednovi iz ulice ali su oni stalno kao što sam ja stalno odlazio kod babe i dede u Franca Rozmana, oni su odlazili u Petra Drapšina i nekako sam ih više doživljavao kao da su iz druge ulice. Sa Delićima sam se počeo družiti godinu ili dve kasnije kada smo bili možda 6. razred, prepoznali smo se kao ljuti metalci i krenuli da presušavamo stotine kaseta i diskova.

Jednog dana prašinu u našoj ulici zamenio je asvalt. Prvo je prokopan put, pola metra možda rupa u zemlji i onda je nasut pesak. I mi smo se nedeljama igrali u tom pesku, dolazila je cisterna koja je izvlačila vodu iz Dunava i prskala pesak da se što bolje slegne. Sećam se da je sa vodom bilo i riba iz Dunava koje smo mi tražili u pesku. U doba kada je krenuo da se pravi put ja sam prvi put primetio devojčicu u drugoj kući od naše. To je bila Jaca, počeli smo da razgovaramo i sećam se da mi je bilo neopisivo ugodno da pričam sa njom. Sa porodicom, roditeljima i bratom je vratila iz Nemačke da nastavi život u Apatinu. Imali su privatnu firmu ( to je bila retkost tada ) za obradu plastike i mi smo kao deca voleli da sedimo na ogrominim džakovima sa nekakvom mlevenom plastikom ispred njihove kuće. Uglavnom smo tu bili Srđo, Jaca, Marijana i ja, ali dolazili su u to vreme u našu ulicu i Branka moja drugarica iz razreda što sam joj pocepao bundicu, Mirko i Bane, Cvijo, koji je stanovao malo dalje kod kanala, ali i Miloš Manojlović koji je bio isto bliže kanalu ali sa druge strane ulice. Marijana je živela preko puta Jace, sa roditeljima i bratom Josipom, takođe drugom mog brata Gorana, već sam pričao da smo imali dve generacije sa razmakom od 2 do 5 godina razmaka među decom. Moj brat je od mene mlađi 5 godina, on je rođen u leto 1982. u apatinskom porodilištu. Sećam se da smo ćale i ja išli da ih vidimo, mama je bila na prozoru na dugom ili ttećem spratu, dok smo mi mahali od dole. Kada se brat rodio nismo još prešli u novu kuću u Lađarskoj ulici.

Ja sam se u stvari i rodio u Lađarskoj ulici ali u starom delu ulice, kasnije je niklo novo naselje i novi deo ulice. U staroj kući sam proživeo par meseci i onda je deda Mile prodao kuću i živeli smo kod drugog dede nekih 6 godina i vratili se u novu kuću u istoj ulici, samo par stotina metara dalje.

Kada se naša ulica dobila asvalt, nismo više mogli da se igramo na putu, pa smo onda napravili koš ispred moje kuće. Ulica je bila veza sa industrijskom zonom. Zamislite nekada je bilo industrije u Apatinu: već sam pisao o Brodogradilištu, koje je bilo jedno od 2 ili 3 najvažija u bivšoj Jugi, pivara nedvojbeno najbolja u bivšoj zemlji, Jelen pivo je najbolje pivo ne uzimajući lokal patriotizam u obzir. Imali smo prizvodnju hleba, onog doduše hleba i doba socijalizma koji ja nisam voleo, ali smo imali firmu koja proizvodi hleb, ne neku pekaricu već pravu firmu. Imali smo čaraparu Vukica Mitrović, gde mi je radio tetak Rade. Hladnjača je jedna od retkih stvari koje su preživele, zatim smo imali Apatex, prozvodnju tekstila, obućarsku industriju, užariju, metal….verovatno sam nešto propustio……Sad ostala samo pivara i to ne više naša već kupljena od stranaca.

Kako smo nekada pravili koševe…Odemo u šumu i oborimo neko lepo ravno stablo i orežemo grane sa strane. Donesemo u ulicu, jer nam je šuma bila na 500m od kuće to je odmah iza onog mosta sa početka priče. Iskopamo rupu, od pola metra ili metar i namestimo to stablo da nam bude stub na koji postavimo tablu, koju napravimo sami od dasaka. Neko od roditelja nam napravi obruč u brodogradilištu, zašrafimo ga za stablo i to je to. Nije tada bilo košarkaških terena, sem u školama, a najbliža našoj ulici je bila 2 ili 3 km, tako da smo improvizovali i sami napravili koš.

Ono što je važno da nikad ne izgubimo taj detinji feeling, da znamo da se blesavimo, je život u ovo ludo vreme to i zahteva……..