Dostojevski i knjiga koja me je stigla kasnije
Kako se neke knjige ne pročitaju samo jednom, kasniji doživljaj sa vremenske distance nam otkiva i nas same kako se menjamo kroz vreme.
Postoje knjige koje pročitamo, zatvorimo i ostavimo iza sebe. A postoje i one druge. Knjige koje nas ne napuste kada ih završimo, nego ostanu negde u nama, tiho, uporno, kao da čekaju da prođe vreme, da se i mi promenimo, pa da nam se jednog dana vrate sa nekim novim značenjem. 3 ili 4 knjige čitam iznova i iznova….
Jedna od knjiga koju sam čitao više puta tj samo dva bila Zločin i kazna, za par godina ću ponovo da je pročitam.
Sećam se da sam je čitao još kao srednjoškolac. Tada mi je to bila možda i najbolja knjiga moje mladosti uz Braću Karamazove, pored Tolstojeve Ane Karenjine i Gospodara prstenova od Tolkina. Nisam umeo baš precizno da objasnim zašto. Nisam tada znao mnogo ni o Dostojevskom, ni o pravoslavnoj duhovnosti, ni o tome koliko jedna velika knjiga može da nosi slojeva ispod same priče. Ali sam osećao da u toj knjizi ima nečeg ogromnog. Nečeg što prevazilazi običan roman o zločinu, istrazi i kazni.
Kao mlad, čitao sam je više nervima i mladošću nego znanjem. Čitao sam je kao priču o napetosti, pobuni, gordosti, bedi, usamljenosti i jednom čoveku koji pokušava da bude iznad drugih, iznad zakona, iznad sveta. Raskoljnikov mi je tada bio strašno snažan lik. Delovao mi je kao neka unutrašnja oluja. I valjda mlad čovek takvu energiju odmah prepozna, čak i kada još ne zna kako da je objasni.
Mnogo kasnije, kada sam se ponovo vratio toj knjizi (sa na primer 40ak i možda kusur godina), postalo mi je jasno da je nisam kao srednjoškolac pogrešno voleo. Naprotiv. Samo je tada još nisam razumeo do kraja.
I možda je baš to znak velikih knjiga: one nas prvo osvoje snagom, a tek kasnije dubinom.
Kada isti roman pročitaš kao drugi čovek
Isto delo nikada ne čita isti čovek dva puta. Između ta dva čitanja prođe život ili možda i više života. Prođu godine, iskustva, razočaranja, gubici, pitanja, neke tišine koje ranije nisi poznavao i neka unutrašnja mesta do kojih kao mlad još nisi stigao.
Kada sam mnogo kasnije opet uzeo Zločin i kaznu, više nisam čitao samo roman o ubistvu i posledicama. Počeo sam da vidim nešto što ranije nisam umeo da imenujem. Počeo sam da vidim da je to roman o savesti. O čoveku koji pokuša da opravda zlo razumom, pa onda otkrije da duša ne pristaje na takvu računicu.
Tada mi je postalo jasnije i zašto me je ta knjiga toliko pogodila još u školi. Verovatno sam i tada naslućivao da je u njoj sadržano nešto mnogo veće od same radnje. Samo što za to nisam imao reči.
Kao mlad, video sam u toj knjizi vatru. Kasnije sam počeo da vidim i njenu svetlost.
Raskoljnikov i iskušenje da čovek sam sebi postane zakon
Raskoljnikov nije za mene veliki lik samo zato što je mračan, složen i psihološki moćan. Veliki je zato što u njemu Dostojevski pokazuje jednu opasnu i večnu ljudsku želju: da čovek sam sebi postane zakon. Da poveruje da za njega važe neka druga pravila. Da je, zbog svoje pameti, ideje ili posebnosti, iznad onoga što važi za „obične“ ljude.
Zato Zločin i kazna nikada nije samo roman o zločinu. To je roman o gordosti. O samoobmani. O pokušaju da se savest ućutka teorijom. O trenutku kada čovek poveruje da može da pregazi granicu, a da pritom ostane isti.
I baš tu je Dostojevski strašno dubok. Njega ne zanima samo pitanje da li će zločin biti otkriven. Njega zanima šta se dešava sa čovekom kada sam u sebi preseče nešto što ga je do tada držalo celim.
Kao srednjoškolcu, sve to mi je bilo uzbudljivo. Kao odraslom čoveku, postalo mi je i strašno istinito.
Jer čovek ne mora da počini veliki zločin da bi razumeo Dostojevskog. Dovoljne su i male izdaje sebe, male laži koje sebi opravdamo, mali ustupci sopstvenoj gordosti. Tek tada počneš da osećaš koliko je ovaj roman zapravo roman o čoveku uopšte.
Ono što kao mlad nisam video do kraja
Kada danas razmišljam o svom prvom čitanju, vidim da tada nisam mogao do kraja da shvatim koliko je u ovom romanu važna duhovna ravan. Nisam znao mnogo o pravoslavlju (nisam uopšte, npr u Apatinu gde sam odrastano nije bilo pravoslavne crkve do 90ih godina prošlog veka), niti sam umeo da prepoznam šta znači put ka pokajanju, šta znači unutrašnje vaskrsenje čoveka, niti koliko je kod Dostojevskog važna ideja da se čovek ne spasava samo pameću.
Kao mlađi čitalac bio sam, naravno, prikovan za Raskoljnikova. On nosi vatru romana. On gori, misli, pada, buni se, lomi se. Ali kasnije sam shvatio da pravo težište knjige nije samo u njegovoj groznici, nego i u onome što stoji naspram nje.
Tu dolazi Sonja.
Tek kasnije sam razumeo koliko je ona važna. Ne kao sporedni lik, nego kao tiho moralno i duhovno jezgro romana. Sonja jesimbol čiste hrišćanske dobrote, a sam roman završava se Raskoljnikovljevim sporim otvaranjem ka ideji da se istinska promena ne događa kroz hladnu teoriju, nego kroz patnju, priznanje i unutrašnji preobražaj.
To je verovatno deo knjige koji kao srednjoškolac nisam mogao da zahvatim do kraja. Ne zato što je bio sakriven, nego zato što za neke stvari prosto treba vremena. Treba života. Treba malo više iskustva da bi čovek video da razum nije dovoljan za sve. Da postoje rane koje nisu samo psihološke. Da postoje krivice koje nisu samo pravne. I da postoje trenuci kada čovek ne traži objašnjenje, nego iskupljenje.
Dostojevski i pravoslavna dubina romana
Danas mi deluje da Dostojevskog nije moguće do kraja razumeti bez duhovne dimenzije. Ne mislim time da je on pisac koji drži propoved. Upravo suprotno. Njegova snaga je u tome što vera kod njega nikada nije jeftin odgovor. Nije parola. Nije ukras. Kod njega je vera borba, sumnja, pad, čežnja, bol i nada u isto vreme.
Savremene studije o Zločinu i kazni upravo naglašavaju da se hrišćanske teme kod Dostojevskog posebno snažno oblikuju posle sibirskog iskustva i da roman treba čitati i kroz motiv patnje, pokajanja i mogućnosti unutrašnjeg preporoda.
Možda me je baš zato kasnije ovaj roman još više dirnuo. Kao mlad, osećao sam njegovu energiju. Kao stariji čitalac, počeo sam da osećam i njegovu molitvenu dubinu. Ne u smislu formalne religioznosti, nego u onom dubljem smislu: kao roman o tome da čovek ne može da pobegne od istine o sebi, ali da ipak nije osuđen da zauvek ostane ono najgore što je učinio.
To je velika i teška misao. I baš zato je Dostojevski veliki pisac.
Dostojevski nije pisao o tami sa bezbedne udaljenosti
Možda je jedan od razloga zašto njegove knjige deluju toliko stvarno i to što on nije bio pisac koji je o krajnjim iskustvima govorio iz udobnosti. Njegov život zaista jeste imao težinu romana: 1849. bio je uhapšen zbog učešća u radikalnom krugu, osuđen na smrt, izveden pred streljački vod, pa u poslednjem trenutku pomilovan i poslat na robiju u Sibir. Posle toga usledili su bolest, siromaštvo, dugovi i godine unutrašnjih borbi. Posle sibirskog perioda njegovo religijsko iskustvo se dodatno produbljuje, što će snažno obeležiti njegova zrela dela.
Kada to znaš, onda drugačije čitaš i njegove romane. Kod njega pokajanje nije lepa književna reč. Kod njega patnja nije poza. Kod njega vera nije dekor. Sve to ima težinu proživljenog.
Zato mi je Dostojevski danas možda još veći nego nekada. Ne samo kao pisac koji je umeo da prodre u najmračnije delove čovekove duše, nego kao neko ko je znao da se priča o čoveku ne završava u tami.
Zašto mi je Zločin i kazna danas još veća knjiga
Danas mi je Zločin i kazna veća knjiga nego što mi je bila u mladosti. Tada me je osvojila snagom. Danas me drži istinom.
Kao srednjoškolac, u njoj sam video pobunu, nerv, dubinu i mrak. Danas u njoj vidim i ono drugo: vidim roman o savesti, o gordosti, o pokajanju, o ljubavi koja ne viče, o patnji koja može da slomi čoveka, ali i da ga vrati sebi. Vidim knjigu koja govori o tome da se čovek ne može održati samo na ideji o sebi. Da ne može pregaziti sopstvenu dušu, a ostati celovit.
I možda je baš zbog toga Dostojevski ostao sa mnom toliko dugo. Ne zato što sam ga odmah potpuno razumeo, nego zato što sam ga rano zavoleo, a on me je kasnije sačekao da ga bolje shvatim.
To su retke knjige. I retki pisci.
Knjiga koja me nije napustila
Postoje autori koje prerastemo. Dostojevski za mene nije jedan od njih. Njega nisam prerastao. Samo sam mu se, možda, kroz godine malo više približio.
I to mi je dragoceno.
Jer neke knjige pročitamo kada dođu na red u školi. Neke pročitamo kada ih sami izaberemo. A neke, kao Zločin i kazna, provedu godine čekajući da i mi postanemo spremni za njih.
Danas mi se čini da me Dostojevski nije promenio samo kao čitaoca. Pomogao mi je da bolje razumem i nešto mnogo važnije: koliko je čovek duboko, složeno i krhko biće, i koliko se istina o njemu ne završava tamo gde se završava razum.
Možda je baš zato ostao jedan od onih pisaca koji se ne čitaju samo očima, nego celim bićem.
Napišite odgovor ili komentar