Moja ulica
Moja ulica je mala ulica dugačka jedva 100 metara, ali nosi veliko ime. U njoj stane 10 automobila po dužini, mala je i simpatična i ne bih je menjao za neku „slavniju“ i veću. Oduvek me je nerviralo što ljudi ne znaju ko su ljudi čija imana nose njihove ulice. Tako da sam morao dati jedan omaž nosiocu slave moje ulice, koja je po dužini i značaju mala, ali ako ništa bar nosi veliko ime.
Ulicu kozačinskog znate sigurno po muralu tigra koji se vidi kade se šetate ili vozate kejom, tako da teško da ste ovaj detalj propustili. Svakako je ovo i jedan od najlepših novosadskih murala uopšte.
Pre nego krenemo na nosioca imena moje ulice pozabavićemo sa samo temom vezanom za Tigra jer po tome ćete najverovatnije znati o kojoj ulici je reč. Ovaj impresivni mural tigra poznat kao White Tiger, delo umetnika Stefana Bjelića i argentinske umetnice Fio Silve, urađeno u okviru inicijative Lančana reakcija.
Prikazan je beloruski tigar, snažan i borben, simbol borca i nade. “White Tiger” istaknut je i na turističkim vodičima kao važna tačka urbane umetnosti.
Posvećen je Nastasji Nedimović, nekadašnjoj vaterpolo reprezentativki i sudiji, koja je bolovala od raka koštane srži — njena omiljena životinja jeste upravo tigar. Projekat je okupljao sredstva za lečenje Nastasje.
Uprkos prognozama, Nastasija je postala simbol borbe i života. Danas je poznata kao @cancer.influencer, sa stotinama hiljada pratilaca (277 000), gde svakodnevno deli poruke hrabrosti, zdravih navika i nade. Njen životni moto – da bolest ne mora biti kraj, već novi početak – oslikan je upravo u pogledu tigra sa zida.
Ova umetnička intervencija u Kozačinskoj nije samo vizuelno upečatljiva, već nosi i duboku ljudsku poruku – da je moguće pronaći snagu i lepotu čak i u najtežim trenucima.
Nastasija Nedimović piše knjige – i to vrlo uspešne i motivacione, koje se bave zdravljem, ishranom, ličnim razvojem i borbom protiv raka. Njene knjige su praktične, ali i inspirativne, prožete ličnim iskustvom i savetima.
Kako je ovaj naš mural Tigra jedan od najlepših murala u Novom Sadu i po tome je naša ulica slavna, nisam mogao da ne ispričam ovu inspirativnu priču. Dalje idemo na nosioca imena moje ulice.
Emanuel Kozačinski – Prosvetitelj srpskog naroda
Biografija i poreklo
Emanuel Kozačinski (1699-1755) bio je značajna ličnost u istoriji srpskog obrazovanja i kulture. Rođen je 1699. godine u Jampolju, malom pograničnom gradu koji je danas deo Ukrajine. Kozačinski je poticao iz plemićke porodice – njegov otac Aleksandar bio je rodom iz Kozačine u istočnoj Galiciji
Važno je napomenuti da mesta i oblasti odakle je Kozačinski poticao u to vreme nisu imala nikakve veze sa tadašnjom (prvobitnom) Ukrajinom, već su bila pod poljskom vlašću. Tek u 20. veku su Podolija i Galicija podvedene pod proširenu (savremenu) Ukrajinu, tako da Kozačinski po poreklu nije bio „Ukrajinac“, kako se ponekad označava u literaturi.
Obrazovanje i rana karijera
Kozačinski je rano napustio svoj rodni kraj kako bi stekao obrazovanje u carskoj Rusiji. Studije filozofije pohađao je do 1720. godine u Moskovskoj slavensko-grčko-latinskoj akademiji. Potom je školovanje nastavio u Kijevskoj duhovnoj akademiji (1720-1733), što označava početak njegovih veza sa tadašnjom Ukrajinom.
Tokom studija u Moskvi upoznao je Rafaila Zaborovskog, koji je kasnije postao kijevski mitropolit. Dok je bio na školovanju u Kijevu, povremeno je putovao po severnim slovenskim zemljama i Nemačkoj, gde je učio jezike. Značajan uticaj na Kozačinskog ostavio je Teofan Prokopovič, pedagog, dramski pisac i teoretičar.
Dolazak među Srbe
Na poziv beogradsko-karlovačkog mitropolita Vićentija Jovanovića, a po preporuci Teofana Prokopoviča i uz blagoslov kijevskog mitropolita Rafaila Zaborovskog, sredinom oktobra 1733. godine Kozačinski je sa grupom ruskih učitelja došao u Sremske Karlovce.
Oni su doneli ruske knjige u Karlovce i započeli svoju prosvetiteljsku misiju. Maksim Suvorov je otvorio Slavjansku školu, a Emanuel Kozačinski Latinsku školu. Ove škole se smatraju prekurzorima moderne gimnazijske nastave među Srbima.
Rad u Sremskim Karlovcima
Kozačinski je postavljen za profesora i rektora Slavensko-latinskih škola (Collegium slavono-latino carloviciense). Predavao je latinski jezik, poetiku i retoriku. Stvorio je prvu potpunu gimnaziju u Srba, zamišljenu tako da u dogledno vreme preraste u akademiju (visoku školu).
Tokom njegovog mandata, školovanje je bilo značajno poboljšano i organizovano prema sistemu škola koji je uveden tokom ere Petra Velikog. Bio je direktor svih škola u Sremskim Karlovcima tokom 1735-1736. godine, a potom rektor svih Slavensko-latinskih škola na teritoriji Metropolitanata Karlovci.
Književni i pozorišni doprinos
Traedokomedija – prva pozorišna predstava
Najvažniji Kozačinskog doprinos srpskoj kulturi bila je prva zabeležena pozorišna predstava „Traedokomedija“ koju je napisao i izveo sa svojim đacima u junu 1734. godine (po starom kalendaru) u Sremskim Karlovcima. Ova barokna drama bila je centrirana oko smrti Stefana Uroša V.
Predstava je bila veoma popularna i kasnije je izvođena u Novom Sadu i Zrenjaninu uz adaptaciju Jovana Rajića. Drama je predstavljala prvu „novomodernu“ pozorišnu predstavu u Srba. Sa Kozačinskim, njegovom dramom i sa đacima Slavensko-latinskih škola, u Sremskim Karlovcima 1734. godine započela je era novije dramske književnosti i teatra među Srbima u krajevima severno od Save i Dunava.
Obrazovni materijali
Kozačinski je napisao udžbenike, posebno „Artis oratoriae libri IV“ (1735). Ovo je bilo u vreme razvoja humanističkog obrazovanja zapadnog stila među Srbima. Neki od udžbenika poput „De poesi seu de ligate oratione“ pisani su od strane anonimnih srpskih autora 1729. godine.
Uticaj na srpsku kulturu i jezik
Uvođenje ruskoslovenskog jezika
Kozačinski i drugi ruski učitelji doneli su sa sobom udžbenike i knjige na ruskoslovenskom jeziku, koji su Srbi prihvatili i učili. Kasnije su ga mešali sa srpskim narodnim jezikom, čime je nastao slavenosrpski jezik. Prvi pisac koji je pisao tim jezikom bio je Zaharija Stefanović Orfelin u svom delu „Slavjanoserpski magazin“ iz 1768. godine.
Barokni uticaj
U Traedokomediji, alegorijske personifikacije antičkog panteona izražavale su glorifikaciju srpskog carstva. U ovoj tipično baroknoj alegorijskoj glorifikaciji, centralno mesto panteona otišlo je caru Dušanu, koji je simbolizovao zlatno doba srpske istorije, dok su se glave srpske crkve od patrijarha Arsenija III do mitropolita Vićentija Jovanovića slavile kao njegovi obnavljači.
Nasleđe i značaj
Emanuel Kozačinski se smatra rodonačelnikom školskog teatra u Srba. Njegov rad u Sremskim Karlovcima označio je početak organizovanog visokog obrazovanja među Srbima u Habsburškoj monarhiji.
Značaj njegovog rada ogleda se u tome što je:
- Izveo prvu pozorišnu predstavu na srpskom prostoru
- Uveo sistematsko proučavanje latinske književnosti i retorike
- Doprineo razvoju barokne estetike u srpskoj kulturi
- Osnovao prvu potpunu gimnaziju među Srbima
Emanuel Kozačinski je umro 15. avgusta 1755. godine u Slucku u današnjoj Belorusiji. Moja ulica u Novom Sadu nosi ime u čast ovog velikog prosvetitelja srpskog naroda.
Napišite odgovor ili komentar