Prosečnost više nije dozvoljena
Razmišljao sam pre neki dan o jednoj tetki. Nije bila moja, nije bila ničija posebna – jedna od onih tetki koje smo svi imali. Završila srednju ekonomsku, radila trideset godina u istom preduzeću, vodila knjige za jedno odeljenje. Nije bila najbolji knjigovođa u gradu, niti je htela da bude. Bila je solidna. Posao joj je trajao osam sati. Posle posla je vezla, čekala unuke, pravila kupus u jesen. Imala je platu, bolovanje, godišnji odmor, stan koji je dobila od preduzeća. Kad je išla u penziju, ispratili su je tortom i kovertom.
Pitao sam se, sasvim ozbiljno, kako bi se ta tetka snašla danas.
Pre AI-a, već je trebalo da bude „proaktivna“, da „dodaje vrednost“, da ima LinkedIn profil, da završi tri kursa za vikend, da bude „dobar timski igrač sa odličnim komunikacionim veštinama“. Sad joj knjigovodstvo radi softver za četrnaest evra mesečno. Otišla bi na biro. Posle dve godine na birou, „izgubila bi kontakt sa tržištem“. Posle pet, postala bi „nezapošljiva“.
I tu negde se zapitam – kad smo to prešli iz sveta u kome je takva tetka mogla da postoji, u svet u kome ne može?
Krivimo AI. AI je danas zgodan krivac za sve. Ali u tetkinoj priči AI je samo poslednja kap. Voda raste decenijama. Pre AI-a je outsourcing oduzeo posao, pa platforme, pa „optimizacija procesa“, pa „lean“, pa razne druge reči koje znače isto. AI je izvršilac davnog naloga. Prosek se ne isplati. Prosek mora da nestane.
Ovo nije nova logika. To kapitalizam radi otkad postoji – traži najjeftinije, baca sve ostalo. Ono što me boli je kako smo se u međuvremenu predali toj logici kao da je zakon prirode. Kao da je prosečan čovek pretnja samom sebi. Kao da je on kriv što ga sistem ne želi.
A pamtim, ili mi se čini da pamtim, drugačiji svet.
Nije bio idealan. Bilo je u njemu glupavih odluka, gušenja, propalih fabrika koje su trebale da budu zatvorene pre nego što su bile. Bilo je raznih stvari koje nije lepo braniti. Ali jedna stvar je u njemu radila drugačije: prosečan čovek nije morao da se izvinjava što je prosečan.
Nije postojala obaveza da budeš svoj brend. Nije postojala obaveza da budeš preduzetnik samog sebe. Sistem je računao sa činjenicom da većina ljudi neće biti izuzetna – jer većina ljudi nikada nije izuzetna, to je matematika. I onda je tu većinu primao, školovao, zapošljavao, lečio, stanovao. Bez obećanja da će neko od njih postati Ilon Mask. Bez tog obećanja.
Današnji sistem ne računa s tim. Današnji sistem od svakog traži da bude izuzetan, jer mu samo izuzetni donose profit. Sve ostalo je trošak koji treba ukinuti. AI mu je upravo dao alat da to ukidanje uradi brže nego ikad.
Zato me i nervira kad čujem savete tipa „prilagodi se AI-u, nauči nove veštine, budi konkurentan“. To su saveti koji ne mogu da pomognu većini, jer je matematika protiv njih. Ako svi nauče istu novu veštinu, ona prestaje da bude prednost. Ako se svi prilagode, opet većina ostaje napolju. Neko mora da bude prosečan. Pitanje je samo šta sistem radi sa njim kada se to desi.
Negde između tetke koja je radila trideset godina i softvera koji košta četrnaest evra mesečno, izgubili smo nešto što vredi imenovati. Nije bila tetka talentovana. Nije bila tetka nezamenjiva. Bila je obična. I sistem je bio uređen tako da obični ljudi imaju mesto u njemu.
To mesto sad ne postoji. I ako ovaj tekst išta hoće da kaže, jeste to da problem nije u tetki.
I pišem ovo i kao neko ko se našao sa druge strane te jednačine. Već neko vreme radim sam ono što su pre radili u timu – ne zato što sam izuzetan, nego zato što me je ista logika koja sad guta druge u nekom trenutku gurnula napolje, samo što sam ja umesto na biro završio u svom poslu. Više sreće nego sistema. I više sati nego što priznajem kad me neko pita „kako ide“.
Ovo nije priča o meni. Ovo je priča o onima koji su iz lanca nestali. Nisu bili loši – bili su normalni, marljivi ljudi koje je sistem prvo iskoristio, pa zamenio čim se pojavila jeftinija opcija. Ja sam slučajno onaj koji se izvukao na pravu stranu uštede. Zasad.
Napišite odgovor ili komentar