Nakalemljena grana
„…siromaštvo Rusije dolazi ne samo od nepravilne podele zemlje i pogrešnog pravca nego da je tome u poslednje vreme pridonela nepravilno nakalemljena spoljna civilizacija, osobito saobraćajna sredstva, železnice, koje su za sobom povukle centralizaciju po varošima, razviće raskoši…“
– Lav Nikolajevič Tolstoj, Ana Karenjina
Čitajući ovih dana Anu Karenjinu, zastao sam na jednom Ljevinovom pasusu koji mi nije dao mira. Nije to bio uvid o ljubavi, ni o veri – dva glavna Tolstojeva raskršća – nego pasus o poljoprivredi. Tačnije, o siromaštvu Rusije, i o tome zašto Ljevin misli da je do njega došlo.
Očekivao sam standardnu dijagnozu: nepravedna podela zemlje, pogrešan pravac razvoja, ono što bismo danas nazvali strukturnim problemima. Ljevin priznaje da i to postoji. Ali kaže nešto suptilnije: da je Rusiji naškodila „nepravilno nakalemljena spoljna civilizacija“. Železnice koje su za sobom povukle centralizaciju po varošima. Razvitak raskoši. Fabrička industrija koja je prestigla njivu. Kredit i njegov pratilac – igra na berzi.
Ljevin nije bio protiv progresa. Bio je protiv redosleda.
Bogatstvo jedne zemlje, tvrdi on, mora rasti ravnomerno. Grane ne smeju preteći stablo. Železnice ne smeju da izniknu pre nego što u zemljoradnju bude uložen „znatan rad“. Sve što raste bez korena, raste kao nakalemljeno – spolja izgleda kao grana, ali ne nosi plod, samo troši sokove.
Prošlo je sto pedeset godina. Železnice su odavno izgrađene, njive su najvećim delom napuštene, a argument mi zvuči proročki.
Danas gledam kako se ista logika ponavlja, samo su se železnice zamenile drugim mrežama.
Instagram i TikTok nisu problem sami po sebi. Kao ni Holivud. To su, u Ljevinovom rečniku, samo saobraćajna sredstva – mreže koje prenose slike, priče, aspiracije. Problem je što su te mreže prestigle život.
Slika je pretekla stvarnost.
Vidim to na svakom koraku. Mladi ljudi koji sa dvadeset godina znaju kako se pozira u avionu prve klase, a nisu naučili kako se piše CV. Preduzetnici koji imaju brand-book pre nego što imaju proizvod. Gradovi koji imaju festival street food-a pre nego što imaju uređene pijace. Cela jedna generacija koja živi u estetskom sloju, ne pitajući se šta taj sloj drži odozdo.
Ljevin bi rekao: pre nego što je u zemljoradnju uložen znatan rad.
Holivud je oduvek prodavao slike bogatstva. To nije novost. Ono što jeste novo je to što je društvena mreža sišla u svaki džep i pretvorila svakog od nas u malog iz Holivuda. Nekada si morao da odeš u bioskop da bi video lažni život. Danas ga proizvodiš sam, u svojoj kuhinji, između dva realna obroka.
I to bi bilo relativno bezopasno da nije toliko zarazno.
Neko će reći – a šta ima loše u tome da neko sanja veći život? Ništa. Ljevin ne zabranjuje ni raskoš, ni železnicu, ni fabriku. Kaže samo da mora postojati redosled. Da tlo mora prethoditi grani. Da je nakalemljena civilizacija ona koja je zaboravila taj redosled, i koja onda samu sebe ne razume zašto je siromašna.
Siromaštvo Rusije, po Ljevinu, nije bilo samo materijalno. Bilo je civilizacijsko. Rusija je izgledala moderno, a nije bila moderna. Nosila je odelo koje joj nije bilo skrojeno.
Mi danas nosimo istu tuđu odeću, samo je od drugog krojača.
Naši gradovi izgledaju kao evropski, ali funkcionišu kao balkanski. Naši biznisi imaju logotipe iz Silicijumske doline, a organizaciju iz osamdesetih. Naši profili na mrežama pokazuju živote koje ne živimo, u stanovima koje smo pozajmili od prijatelja za jedan pasus, sa kafom koju smo naručili samo zato što je šoljica lepa za kadar.
Nakalemljena spoljna civilizacija – Tolstojeva sintagma iz devetnaestog veka – nikada nije zvučala aktuelnije.
Ne mislim da je odgovor odricanje. Nisam ni Ljevin, ni Tolstoj, ni monah. Živim od interneta, gradio sam mnoga digitalna prisustva – u samom sam srcu one mreže o kojoj pišem. Ono što me je Ljevinov pasus naučio nije da bežim od nje, nego da ne zaboravim šta je ispod nje.
Da je slika koju pravim za nekoga na mreži samo krošnja. Da negde ispod, ako priča ima smisla, mora postojati stablo. A još niže, koren. Rad, proizvod, vrednost, biografija, veština, znanje – nešto što slika samo pokazuje, ali ne stvara.
Kad slika počne da veruje da je ona stablo, ceo sistem se ruši. To je siromaštvo koje se ne vidi po bankovnim računima, nego po unutrašnjem svetu ljudi koji su ceo život trošili sokove na nakalemljenu granu.
Ne znam kako se to leči, i ne pretvaram se da znam. Ljevin je izabrao da uzme kosu u ruke i kosi sa seljacima. Ja sam izabrao da pišem, da pravim sajtove, da vodim projekte (vikendnom berem kajsije i trešnje) – i da povremeno, kad naletim na pasus poput ovog Tolstojevog, zastanem i pitam se koliko je od onoga što radim stablo, a koliko nakalemljena grana.
Odgovor nikad nije jednoznačan. Ali sam siguran u jedno: pitanje se isplati postavljati.
Napišite odgovor ili komentar