Propovedajući bluz

20. mart 2022.

Propovedajući bluz

• Dnevnik jednog programera
• Muzika

Blues je u moj život došao neplanski, ako je to uopšte moguće, možda više otvorenošću prema muzici sam samo dao priliku bluzu da me osvoji. Promenom sredine koja je čisti bluz (mislim na Apatin) sam došao u urbaniju sredinu (Novi Sad) i kao svaki razuzdani mladac bio sam vođen starom Canetovom devizom „Hoću sad i hoću sve“……

Priča seže u dane kada sam dolaskom u Novi Sad dobio cimera koji je bio bluzer (Dejan Dobrijević) koji je imao original Fender Stratocaster. Celo moje društvo tada je bilo u danima mladosti koja je posle srednjoškolskih dana koje smo proveli u izolaciji i sankcijama i post ratnim sranjima doživljavalo predukus slobode koju nismo još dosegli, čekali smo, a da nismo ni znali „Milosrdnog anđela“ da oslobodi okove kojima je bila obeležana naša mladost, ali u poređenju sa ovim danima shvatio sam da je u mnogim aspektima sadašnja sloboda precenjena. I dalje nesigurna što baš ovih dana osećamo sa Rusko Ukrajinsko (Nato) sukobom.  U tim danima iako stegnuti raznim okovima imali smo mnogo muzike, interesantno da smo u izolaciji naše zemlje bili mnogo okrenuti nama samima i išli na koncerte domaćih bendova koji su bili tada bolji nego ikada.

Sama priča je višeslojna i potrebna je knjiga cela da bi raslojili sva dešavanja i naše živote unutar svega. Ali polako vraćam se u ulicu Ravaničku u Novom Sadu, nadomak kupališta Štrand. Došao je Dejan (nadalje Bluzer) i doneo blues. Iako smo mi slušali tada mnogo muziku i razne rok i bluz bendove, ja sam tada lagano prihvatao „lakšu“ muziku jer sam bio okoreli metalac i to onaj „agresivni“ voleo sam samo teške

Break – Continue

To su bili dani benda „Apsolutna vlaga“ (Korać Milan, Dušan Bursać. Nebojša Repac, Predrag Dmitrović, Nikola Dukić, Dejan Dobrijević) koji je nastao u našoj ekipi i svirao je rock stvari: ZZ top, Hendixa, Dorse, Majke, Brejkerse, Kinkse, AC DC….da ne nabrajam sve jasan je koncept. Tu je krenulo i moje interesovanje za usnu harmoniku, tada sam radio kao šanker u klubu „Sonja Marinković“ u suterenu FTN-a. To su bili dani 🙂 Kasnije kada sam se zamorio od šanka, tačnije imao sam osetljive ruke i moja koža nije mogla da podnese pranje čaša svaki dan, pa mi je Dejan Pavlović tadašnji šef kluba Sonja ponudio da budem noćni čuvar, a pored mene pola ekipe je tada radilo noćnu čuvarsku smenu i za vreme tih smena smo imali probe. Pre Sonje Apsolutna vlaga je imala probe u Apatinskom kudu i sećam se slike kada dok su momci probali ležao sam na bini i čitao Henri Milera, tih godina smo dosta čitali bitnike, pre svih Čarlsa Bukovskog i mnogo toga nalazili inspirativnog u tom načinu života.

Ono što nikako da ovde uvedem u priču da je Bluzer doneo bluz dublje u ekipu, imao je neku ediciju diskova bluza: Bo Didley, Robert Johnslon….i ne sećam se šta sve, ali najvažnije doneo je Robert Johnsona, to je onaj sa početka priče rođen istog dana kada i ja. Njegova velika legendarnost je uticala na plejadu bluz i rok muzičara, priču delimično možete videti u filmu Raskršće iz 1986. gde je muziku napravio Ry Cooder, a onaj klinja glumac iz Karate kida glumio mladog gitaristu koji je na kraju u dvoboju pobedio Steve Vai-ja. Legenda je sledeća da je Robert Johnson prodao dušu đavolu za nepreveziđenu tehniku sviranja gitare. I danas kad slušam Johnsona kao da ima bar dvojica gitarista, a ne jedan. Nekolicinu godina kasnije kada je kum Milan bio u Londonu kupio mi je na poklon CD svi snimci Robert Johnsona. Stari mačor tako dobro peva i svira da do kraja sama legenda ima osnova (smeh). Evo verujte mi na reč i poslušajte na primer original pesme koju svi znate Sveet home Chicago.

Blues me je obuzeo

Živeli smo taj neki heseovski život Pod Točkom i osećali smo tih 90-ih sve ono što mladi ljudi moraju da „odžive“, podvojenost ličnosti  koju  pomenuti Hese otkriva u Stepskom Vuku, ali i pitanje religioznosti u Narcisu i Zlatoustom. Svi smo dosta pisali poeziju i tada smo napisali jednu zajedničku zbirku poezije (pod imenom Ad lib) koju sam ja skicirao. Kasnije sam i sam napisao jednu knjižicu poezije koju možete videti ovde, nikada nisam ni pomišljao da je objavim jer je mahom vezana za tada neostvarenu ljubav, a pošto je ta ljubav neostvarena, drago mi je da i knjiga ostane neostvarena.

Pisanje te zajedničke knjige poezije je bilo jednomesečni ciklus lutanja i traženja inspiracije po gradu, sećam se jednog takvog dana dobro, kada smo Milan (proslavlja 2 decenije stvaralašrva ovih dana), Radenko i ja imali walking blues i na kraju završili u Prostoru skupivši kintu za par piva i na kraju smo i dremali u bašti knjižere. Tada mi je Radneko poklonio knjigu od Hesea „Nirnberško putovanje“ gde on nikako da se odvaži na put u Nemačku iz Švajcarske sa pitanjem, šta ako krenem i dođe mi inspiracija za pisanje…..Mnogo smo se identifikovali u omiljenim piscima, na primer jedna od knjiga koja nam je tada bila jaka je „Mirni dani na Klišiju“ od Henri Milera. Mnogo smi čitali i Hemingveja, meni je na primer mnogo značila „Sunce se ponovo rađa„.

Mala foto zabeleška tih dana, brzi odabir moglo bi bolje 😉 ali to je to ima baš dobrih momenata

Usna harmonika

Ušavši sa obe noge u bluz poželeo sam da naučim da sviram usnjak, nisam nekako znao odakle da krenem. Tada je Buća (Budimir Inđić / možete ovde videti autentični apatinski blues) bio jedan od dvojice harmonikaša koje sam poznvao. On je tada bio deo nepravaziđenog bluz apatinskog dvojca Mogly B čiji je drugi član Dude (Dušan Slijepčević) i svi smo ih iz milošte zvali Duća i Buća. Drugi harmonikaš kojeg sam poznavao je bio Biga (Miroslav), neverovatni čovek iz Čičova, salaša u bilzini Sombora, koji mi je koju godinu kasnije bio i cimer u ulici Vase Pelagića zajedno sa Nikolom Čavarom i taj period zaslužuje posebnu priču (smeh). Teško je bilo saznati od drugih kako svirati, od plate šankerske u Sonji kupio sam svoj prvi Hohner Blues harp usnjak. I prosto pokušao da skidam velike blues harmonikaše pre svih Sonny Boy Williamsona II, ali i Litttle Waltera, ali i mnoge druge harmonikaše iz ranog blues perioda 1920, 30, 40ih godina. Sonny boja sam voleo zbog neverovatne ljudske harizme i neverovatnog stila, kao i par standarda koji su me rušili sa nogu na primer Help me, kao i na primer Nine below zero…Little Walter mi je bio omiljen zbog svog inovativnog stila, jer je uveo sviranje preko mikrofona na pojačalo, ali i kao član Muddy Waters benda, koji sam doslovce obožavao i to je tako i danas. Tako kako sam napredovao krenuo sam da sviram sa Apsolutnom vlagom na nekim pesmama: Majke – Mene ne zanima, The Doors – Roadhouse blues i Love me two times, Partibrejkes – Dobro radio loše radio…Ne mogu da se setim to je valjda to i tako polako ulazio u blues sistem.

U to vreme je Apsolutna vlaga napravila odličan etno/rok projekat pod imenom Aritmija i prava je šteta što se nije ostvarilo u punom potencijalu, ali je ostalo na snimku . Često smo džemovali tih dana kod Milana u stanu i tu je stvorena atmosfera koja je kasnije dovela do nastanka Šinobusa, by the way na ovom linku je i sajt  i to je jedan od prvih koje sam pravio. U Milanovoj zgradi je živeo Đole Adžaip sa kojim smo počeli da sviramo akustično i tako je nastao Šinobus bluz bend, koji je pred izdvanje prvog albuma dobio skraćeno ime jer nam se činilo da je nekako zvučnije i ozbiljnije, mislim da je to bila dobra odluka i na vreme. Svirali smo blues obrade s početka i često nastupali u London klubu u ulici Laze Telečkog, ne znam jel bio još neki klub tada (smeh). Kako smo napradovali poželeli smo elektriku i onda se ekipa iz Vlage Pepa (Dmitrović Predrag / od milošte ga volim zvati Dmićo) i Oskar (Nikola Dukić) priključila i nastali su električni Šinobusi. Tada je nastao i prvi snimak koji smo snimali za bluz festival u Šapcu, to je bilo dobro, a ubrzo i prvi album.

Evo i jednog spota iz tog vremena snimljenog u knjižari Prostor

I odmah je veče

Svako stoji sam na srcu zemlje
proboden zrakom sunca:
i odmah je veče.

Ovo su stihovi od hermetičkog pesnika Salvatorea Kvazimodoa, jednog od najznačajnijih italijanskih pesnika 20. veka dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1959. godine. Ovo su stihovi koje sam tada često osećao na svojoj koži. Dani su bili ludi i brzi, mladost je trošila cente Božijih šamara i sve jače samo osećao stihove gore ispevane.

Pojam bluza tada kao i sada sam osećao na svojoj koži i uvek je to bilo više od muzike…..Osećao sam od opasnosti da me to potpuno proguta…..Prihvatao sam heseovske ideje saživljavao se sa likovima iz literature dok nisam shvatio da to preti da me potpuno samelje žrvanj (točakj) i da od mene neće ostati ni dugmići. Sećam se jednog putovanja vozom iz Prigrevice za Novi Sad, išli smo Oskar, Dući, Milan i ja, koliko se sećam i tada sam napisao pesmu U krvotoku ravnice od utiskom knjige od Paola Koelja, Peta gora….ušli smo u blještavilo novosadskih bulevara i osetio sam potpunu bespomoćnost. Ispod ima i par pesama koje su ručno napisane i eto ostale su samo na fejsu kao foto galerija. jedini primer zbirke sam poklonio novosadskom pesniku Milošu Zubcu.

Klikni na sliku ako gledaš na mobilnom da bolje vidiš 😉

Tu bespomoćnost sam osetio pre ovih događaja godinu ili dve u kasarni u Vranju, jer mladi čovek je pun sumnji sebe u svet oko sebe i napisao sam baš puno pesama tada i sve su dosta mračne. Sećam se u vojničkom klubu sa ugašenim svetlom Ivan Dimitrijević (mlađi od mene dečko iz Jagodine kako bih voleo da imam kontakt sa njim) i ja se smo imali momenat, on svira u praznoj sali violinu i u mraku sedim ja sam i slušam, to je bilo potpuno nevorovatno, koncert za jednu violinu i jednog slušaoca.

Mnogo dana sam razmišljao i nisam mogao da se „nađem“ bio sam izgubljen jer sam prihvatao vasionski bluz svih mojih junaka i zajednička tuga nas je zbližavala, počeo sam da uživam u tome. Do jednog momenta kada sam napisao pesmu Pad u Nišu pored Nišave dok sam bio u vojnoj bolnici na nekom malom zahvatu hirurškom.

Klikni na sliku ako gledaš na mobilnom da bolje vidiš 😉

Našao sam se nešto kasnije, 2004. sam došao kući nebeskom ocu u naručje, ušao sam na liturgiju u vreme kada nisam bio kršten i osetio sam neverovatnu nelagodu ili strah i rešio sam da se ipak „nađem“ i kada sam stigao Pod Ostrog kod Svetog Vasilija osetio sam potpuno druge mirise koji nisu ukinuli bluz, ali su ukinuli prostor nerazumevanja i sklonosti padu i samopovređivanju, ne namernom već prosto nisam imao utočište za dušu koja je lutala, sad sam napokon kući i svaki problem se rešava sa istim i najboljim lekom, a to je Isusova molitva: „Gospode Isuse Hriste sine Božiji, pomiluj me grešnog„. Ali da možda nije bilo mog brata Đoleta Adžaipa koji mi je pozajmio knjigu „Kazivanja jednog bogotražitelja svom duhovnom ocu“ put bi možda bio teži. Sećam se kada sam došao iz Crne Gore posle par dana i izašao iz busa u Rumenačkoj osetio sam čudnu tugu. Otišao sam kod Milana koji je tada bio u kasarni u Futoškoj ulici i on mi je rekao „Čoveče ti si najsvežiji hrišćanin kojeg poznajem“, izašao sam na bulevar i nastavio život.

Shvatio sam da su blues i jazz bili prva stepenica jer su mnogo vukli iz spiritualnih pesama američkih crnaca i da je to magija koju je bluz povukao na početku i da je to nekako ostalo i kasnije, sve do naših dana.

Da dodam još jedno malo poglavlje, a to je vezano za naslovnu sliku. To je sa svirke u Somboru u kafeu Godo, i to je slika 2 dana pre nego mi je majka umrla. Bili smo cela ekipa u Apatinu i imali plelep vikend, Milan, Radenko i ja smo se vozali do Vagona i poželeli da skuvamo apatinski riblji paprikaš i otišli kod mene kući i skuvali. Moja majka je napravila štrudlu čiji ukus osetim i danas skoro 2 decenije od njene smrti. Osećao sam nešto tih dana, imao sam neverovatnu želju da dođem kući, sećam se da smo u ponedeljak trebali otvoriti radio i da sam imao posla, ali morao sam kući, a imali smo zakazanu svirku. Zapara je bila velika i znoj me je oblivao u tu subotu, kao predosećaj koji nisam mogao da razumem.

U ponedeljak u oko 2 popodne majka došla kući da skuva ručak i da me isprati za NS. Ja sam u drugoj sobi sedeo na televizoru je svirao neki bluz i ona je krenula prema meni jer joj se slošilo i na ulazu u sobu pala, ja sam panično pozvao hitnu pomoć i otišli smo prvo za Sombor, pa za Novi Sad….Sledeći dan je napustila ovaj svet…3. novembra 2004. Ovaj život je samo tren u večnosti, zato i pokušavam da ga odživim na rate i setim se nekih događaja, ljudi, predela. Životni bluz je nešto što nam ostaje, tera nas dalje. I tužna sećanja poprimaju lepotu, jer ljubav nikada ne prestaje i ova sećanja meni pobuđuju sreću iako su pisana sa dozom sete, jer svakako neke lepe trenutke uvek nekako pokušavamo da uhvatio za rep i da ih bar na tren odživimo.

Život je sebi prokrčio put

I na kraju jedna pesma nekad i sad Johnson VS Šinobusi……Odlična verzija Šinobusa,  velikog bluz standarda sa svirke iz kluba SOHO u Ljubljani. Vreme je samo relativna jedinica za protok vremena 😉 Jedino što nam je svima sigurno je sudnji dan, ali ako imamo čega da se sećamo i ako život provedemo kao ljudi to treba da bude jedan lep dan.